Асад добио рат за провинцију Латакија, а то је можда важније од скоре битке за Алеп

НА РЕДУ СУ – САОБРАЋАЈНО ЧВОРИШТЕ ЏИСР ЕШ-ШУГУР, АЛЕП И ГРАНИЦА СА ТУРСКОМ

• Север, северозапад и запад Сирије су - најгушће насељени делови земље, практично све остало је - гола пустиња са неколико градова оаза. То је уједно најплоднији део земље. А обала са лукама Тартус и Латакија, кроз које пролази сва сиријска трговина, а такође пристиже хуманитарна и војна помоћ - темељ је и основа државне власти
• Да су терористичке групе задржале контролу над подручјем Салма-Кесаб-Гмам, могле су да развију офанзиву са планине ка приобалној равници и на сам град Латакију и аутопут М1. За Турску је то био план за смртоносни ударац, који влада Башара Асада не би преживела
• Провинција Латакија је током првог месеца дјстава руске авијације била њеног главно „радно место”. Такође, управо на том фронту први пут су се појавила модерна руска оружја и оклопа техника, укључујући вишецевне ракетне бацаче„Смерч” и „Ураган”, ракетне бацаче пламена ТОС-1А и хаубице „Мста-Б”
• Висораван Џебел-ал-Туркоман практично је освојена, а оно што није заузето, опкољено је. Систем снабдевања милитаната из Турске је сведен на минимум. А ако Турска изгуби и другу групу која јој је потчињена у Сирији у околини Алепа, о било какавом утицају Анкаре на ситуацију више неће бити говора

          Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

          СИРИЈСКЕ владине снаге уз подршку добровољаца и руске авијације заузеле све стратешке градове и висинске коте у провинцији Латакија.

         У блиској будућности може очекивати улазак у провинцију Идлиб и пробој ка сиријско-турској граници, што ће значити фактички пораз џихадиста и протурских снага на најважнијем фронту у Сирији.

         У Сиријском рату се пажња пребацује са једног дела фронта на други, у зависности од брзине развоја догађаја. И сада, због брзине дешавања у Алепу - догађаји у Латакији одлазе у други план, упркос чињеници да су ништа мање важни. А на неки начин су чак и важнији - како за унутарполитичку ситуацију у Сирији, тако и за односе са Турском.

         Зато вест да је сиријска владина војска преузела контролу над једним од последњих упоришта милитаната у Латакији, дефинитивно не треба потцењивати.

         Да би се схватио значај онога што се сада дешава у Латакиа, треба се подсетити хронологије сиријског грађанског рата.

         Анкара је још почетком протестног покрета у Сирији почела да се активно меша у политички живот покрајине Латакија, посебно у њеном северном, пограничном делу. Побуњеници које је подржавала Турска, још у пролеће 2011. године су покушали да дигну устанак у Кесаби, али су владине снаге, полиција и локални одреди самоодбране брзо потиснули побуњенике.

         Побуњеници су очигледно били странци, јер им се већина становништва северо-запада заједнички супротстављала. Чак су и Туркомани стали на страну владе, а не само локални Алавити.

         У лето исте године, протурски милитанти су се повукли на исток и организовали побуну у граду Џиср еш-Шугур - једном од кључних саобраћајних чворишта, из кога се могу контролисати стратешке области на северу и западу Сирије.

         Север, северо-запад и запад Сирије су - најгушће насељени делови земље, практично све остало је - гола пустиња са неколико градова оаза. То је уједно најплоднији део земље. А обала са лукама Тартус и Латакија, кроз које пролази сва сиријска трговина, а такође пристиже хуманитарна и војна помоћ - темељ је и основа државне власти. И битка за Алеп и његову околину, иако стратешки важна, ипак није толико пресудна као одбрана провинције Латакија.

         Губитак приобалне зоне значио би коначан пораз владе Башара ал Асада. Уосталом, и избор базе Хмејмим за седиште руске авијације управо је том чињеницом био условљен.

         Борбе у провинцији Латакија су увек имале веома упоран и крвав, али помало „невидљиви” карактер.

         Од обале на североистоку до границе са Турском плодно земљиште постепено смењују брда а затим планине, густо прекривене шумом. Протурске и џихадистичке снаге су годинама овде утврђене, и вођење офанзиве по таквом терену и таквој клими је изузетно тешко. Зато се, на пример, тако дуго водила битка за Салму. А борбе у овом подручју су биле кључне не само за локални фронт, већ, у суштини, за целу Сирију.

         Да су терористичке групе задржале контролу над подручјем Салма-Кесаб-Гмам, могле су да развију офанзиву са планине ка приобалној равници и на сам град Латакију и аутопут М1.

         За Турску је то био план за смртоносни ударац, који влада Башара Асада не би преживела. Нагласак је стављан на локално туркменско становништво, које је, под изговором заштите, преплављено турским оружјем и сличном „хуманитарном помоћи”.

         Већину становништва у региону на почетку грађанског рата чинили су Алавити, на које су џихадисти и протурске групе започеле прави лов. А данас је већ тешко установити национални и верски састав становништва, с обзиром да су читава насеља збрисана са лица земље, а становници су или убијени или протерани.

         Када је у лето 2011. године Дамаск схватио да победа побуњеника може угрозити овај део покрајине Латакија, на угушивање побуне у Џизр еш-Шугур су послати чак и хеликоптери. Тродневни напад је био најкрвавији у почетном периоду грађанског рата. Неколико хиљада избеглица је тада прешло турску границу, а неки делови владине војске су прешли на страну џихадиста и протурских снага. Град је освојен и очишћен.

         Након тога, уз посредовање УН, између владе Башара ал Асада и опозиције је било потписано примирје, од којег је користи углавном имала опозиција, која се додатно наоружала и прегруписала. Владине трупе су се већ суочиле са великим недостатаком бораца и технике, а после потписивања примирја значајан део најискуснијих јединица је пребачен из северне Латакије, у друге, угроженије делове фронта.

         Након окончања примирја - одморне и добро наоружане протурске снаге кренуле су одмах у три правца: на Кесаб, на Салму заобилазећи Џиср еш-Шугур и директо на Џиср еш-Шугур. Борбе су се претвориле у кланицу, пошто чак и уз директно учешће турских војних саветника нису успели да на брзину заузму Кесаб и Салму.

         Милитанти су Салму заузели тек после годину дана, након чега су је џихадисти претворили у праву тврђаву. Кесаб је неколико пута прелазио из руке у руку, при чему су једанпут протурске јединице успеле да освоје град и да за један дан изврше масакр немуслиманског или не потпуно муслиманског становништва - углавном Јермена и Алавита.

         Владине снаге су их истерале из Кесаба преко ноћи и у граду пронашле брда лешева.

         На крају су џихадисти успели да заузму стратешке позиције, али покушај развоја офанзиве у правцу обале је пропао. Ситуација је висила о концу. Турска авијација је у неколико наврата директно бомбардовала положаје сиријских владихих трупа. Вршен је притисак на целом фронту.

         Протурске снаге су ушле у предграђа Гмама, а до јесени 2015. године ситуација је постала критична. Без обзира на херојско држање  рушевина Кесаба, на држање неколико висинских тачака око Салме, пад приобаља је био само питање времена и способности турских војних инструктора.

         Крећући се аутопутем М4, џихадисти и Туркомани су освајали Латакију.

         Туркменске јединице су се показеле најмање борбено-способним, и као резултат тога, Анкара им је додељивала само номиналне функције. Ослонити се само на Џебхат ан-Нусра било је прилично проблематично, и зато је Турска на „латакијском фронту” распоредила бригаду „Сивих вукова”, као и проверене јединице, између осталих и имигранате из Северног Кавказа и Средње Азије.

         За то време, на другим деловима фронта џихадистичке и опозиционе снага су се примириле, као да су гледале како се сиријска влада руши. Чак је и Исламска држава након освајања Палмире заустала, хватајући дах.

         Упораво у том тренутку сиријска влада се обраћа Русији и тражи војну помоћ. Пред турском офанзивом у провинцији Латакија – до тог момента најперспективнијој и најуспешнијој – навучена је завеса. У првом месецу учешћа руске авијације управо је ова покрајина била главно место њихове борбене примене. Такође, управо на овом фронту први пут су се појавила модерна оружја и оклопа техника, укључујући вишецевне ракетне бацаче„Смерч” и „Ураган”, ракетни бацачи пламена ТОС-1А и хаубице „Мста-Б” које је Сирији испручила РФ.

         Већ после месец дана, офанзива Џебхат ан-Нусре и Турака је јењавала, и они су прешли на позициону одбрану на линији Салма- Рабија-Кабир. Али, ни владине снаге нису имале самопоуздања да одбију непријатеља у условима тешког терена. Борбе су попримиле жесток карактер и продужиле се на неколико месеци.

         Током овог периода, пажња је прешла на друге делове фронта, а борбе у провинцији Латакија су заборављене - упркос чињеници да се управо тамо решавала судбина рата.

         Међутим, турско руководство није заборавило на борбе у Латакији. Протурске снаге су наставиле да се боре за сваку висинску коту, али су упркос томе, под ударцима руске авијације, постепено биле присиљене да се повлаче ка турској граници.

         Турска је очигледно губила контролу над ситуацијом на „латакијском фронту”, и више није претендовала на брзу офанзиву ка обали. И управо у том критичном тренутку турски ловац обара руског бомбардера Су-24, а нашавши се у право време на правом месту Туркомани убијају пилота.

         Међутим Русија је после овог инцидента само појачала притисак на противника, и владине снаге су ускоро коначно повратиле Салму. Након тога, фронт Џебхат ан-Нусра и протурских снага се распао, бригаде плаћеника су се разбежале и владине снаге су без борбе на различитим деловима фронта напредовале тридесет километара.

         Сада су борбе у провинцији Латакија поново „прикривене” догађајима око Алепа и информационог рата око турског притиска на Курде у истом региону. У међувремену, владине трупе уз подршку руске авијације су поново спремне да одбију непријатеља од Џиср еш-Шугура и коначно сабију протурске снаге ка граници.

         Висораван Џебел-ал-Туркоман практично је освојена, а оно што није заузето, опкољено је. Систем снабдевања милитаната из Турске је сведен на минимум.

         А ако Турска изгуби и другу групу која јој је потчињена у Сирији у околини Алепа, о било какавом утицају Анкаре на ситуацију више неће бити говора.

         Превео: Срђан Ђорђевић